U žitištanskom parku, kojega su tada često nazivali i "oaza jogovana", davne 1963. godine ugostiteljsko preduzeće "Kozara" otvorilo je restoran.

Tadašnjih 14 miliona dinara je bilo dovoljno da se restoran savremeno opremi. U bašti i sali nalazilo se preko 300 sedišta a pored bašte nalazila se i moderna kuglana.

Ugostiteljsko preduzeće "Kozara" tada je postizalo dobre rezultate. U 11 mesta ovo preduzeće je imalo 14 dobro opremljenih radnji.  Zapošljavali su se konobari koji su završili ugostiteljsku školu a preduzeće je i stipendiralo nekoliko budućih ugostitelja u ugostiteljskoj školi.

Izvor Dnevnik, 19.06.1963.

Najbolji način za poznavanje toračanske tradicije je poznavanje običaja koji se prenose sa generacije na generaciju. Ovog puta smo odabrali jedan običaj koji je karakterističan i za svaki region u Srbiji: SVINJOKOLJ

Nekada

U jednom domaćinstvu se uglavnom klalo po dve svinje, ređe tri. Posao se delio – muškarci su klali svinje, „prljili“ su ih slamom, prali ih, podelili na dva dela i ulazili su u kuću da bi raskomadali meso. Žene su spremale doručak, ručak i večeru. Za doručak se spremao „langoš“, pekla se džigerica i sveža slaninica. Nakon doručka žene su prale creva i spremale ih za kobasice i bele kobasice.

Za ručak se pravio kuvani kiseli kupus sa slaninom, mesom i brizlama i paprikaš od mesa i rebaraca. Krofne su se služile posle podne. Za večeru se spremala čorba od paradajza sa usitnjenim mesom, pečeno meso i kobasice, ren i kompot. Radni dan se za žene završavao uz priču a mušarci su igrali „filku“ (igra karata).

Danas

Mnoge porodice ne praktikuju više ovaj običaj već kupuju meso u mesarama. Ali, u nekim familijama se još uvek poštuje ovaj običaj, uz manje ili veće promene.

Kuvani kiseli kupus je najukusniji kad se sprema za svinjokolj. Retko koja žena za ovu priliku sprema langoš ili krofne.

Više o tradiciji i kulturi Torka u publikaciji "Torak, kultura i tradicija iz ženskog ugla", Udruženja žena „Banaćanke-Torak“

Godina je 1968. i "Plastika" iz Žitišta je proizvela svoju prvu gramofonsku ploču. U tekstu Mirka Dalmacije se navodi da prva gramofonska ploča ima četiri narodne melodije a i tih dana se završavala proizvodnja nove druge po redu gramofonske ploče koja je imala četiri zabavne melodije a koje peva Stevan Brzić - tadašnji solista hora Doma Jna iz Beograda, dve pesme su bile grčke dok su dve domaće melodije, navodi se u tekstu koji je objavljen prvog februara davne 1968. godine u listu "Dnevnik".

U red poznatih proizvođača gramofonskih ploča "Jugotona" iz Zagreba, Radiotelevizije Beograd "Diskosa" iz Aleksandrovca i "Sportske knjige" iz Požarevca tada se svrstala i "Plastika" iz Žitišta i tako je Žitište postalo prvi proizvođač gramofonskih ploča u Vojvodini.

U Banatskom Dvoru smešteni su ostaci odnosno deo nekadašnjeg dvorca Rogendorf kasnije dvorca Čekonjića. Sagrađen je sredinom 19. veka i nalazio se u blizini današnjeg kaštela. Dvorac je sagradio Robert Rogendorf. 

Veći deo dvorca srušen je 1918. godine a danas se mogu primetiti ostaci fontane, a takođe, je i vidljiv prostrani park. Dvorac je bio okružen ogromnim starim drvećem kao i sa raznim prelepim vrstama drveća i cvetnih grmova.

Početkom 20. veka dvorac dolazi u posed grofa Andrije Čekonjića koji su kaštel proširivali po svom ukusu. 1918. godine porodica je porušila stari deo dvorca i ostavila samo jedan deo u sklopu današnjeg kaštela. Zgrada trenutno nema funkciju i ima status „prethodne zaštite“.

Posle prvih upeha Jugoslovenske košarke (svetski prvaci 1970. godine i evropski prvaci 1973. i 1975. godine), u Banatskom Karađorđevu poraslo je interesovanje omladine prema ovom sportu. Sledeći volju i želju tadašnjih Karađorđevačkih studenata, a danas cenjenih privrednika: Duška Vojnovića, Petra Ćuka, Rade Đekića, Bogoljuba Varićaka i drugih, u leto 1975. godine osnovan je košarkaški klub "Karađorđevo". Tada je to bio prvi i jedini košarkaški klub na teritoriji opštine Žitište.

Prvi predsednik kluba bio je dr Dušan Kovačević, a trener Rade Đekić. U leto 1976. godine, odigrana je prva takmičarska sezona u međuopštinskoj košarkaškoj ligi Zrenjanina. Ekipa je osvojila četvrto mesto iako je kao domaćin igrala u Česteregu, jer nije imala teren u svom selu. Zahvaljujući entuzijazmu i rezultatima ovih mladića, već za sledeću sezonu, napravljen je košarkaški teren u Banatskom Karađorđevu.

Od te davne 1976. godine klub se takmiči neprekidno do današnjeg dana.

Prvi školovani trener kluba bio je Basta Dimitrije, a zatim su se smenjivali Đuro Novaković, Gojko Novaković, Bogoljub Varićak i Milan Plećaš.

Neostvareni san jedne izuzetne generacije košarkaša koju su činili: Petar Ćuk, Bogoljub Varićak, Milan Plećaš, Svetozar Petrić, Mile Božić, Dragan Milenković, Milan Mačkić, Mile Galović, Miroslav Bubalo i drugi, bio je ulazak u Vojvođansku ligu, posle dve neuspele majstorice 1979. godine protiv ekipe K.K. "Klek" i 1980. protiv K.K. "Kikinda".

Kada su mnogi klubovi, zbog teške ekonomske situacije, prekidali takmičenje i prestajali sa radom, K.K. "Karađorđevo" je, zahvaljujući nesebičnom zalaganju, igrača i trenera, Milana Plećaša postigao najviše na planu omasovljavanja. 1992. godine po prvi put počinje rad sa mlađim selekcijama i njihovo takmičenje u ligama.

Igrači kluba bili su i poznati prvoligaški igrači: Gojko Novakovič, Đorđe Budimir i Branko Ćujić, ali za klub najznačajnija ličnost kroz celo njegovo postojanje jeste dugogodišnji igrač i trener Milan Plećaš.

Mašinac - Karađorđevo, Zrenjanin, 1977. godina

Stoje s leva na desno: Đuro Novaković, Stevo Đekić, Dragan Grubar - Gagi, Petar Ćuk - Pero, Dragan Milenković - Gigo, Bogoljub Varićak - Boro, Svetozar Petrić - Keka, Kosta Arsenijević, Gojko Novaković

Čuče s leva na desno: Rade Prvulov - Prle, Mićo Božić - Sjevalo, Ljubiša Rajin, Milan Plećaš, Talijan, Dragan Jovin, Rabota

Храм Светог Великомученика Георгија у Житишту, некада Бегеј Светом Ђурђу, подигнут је 1839. године. Градња храма почела је 30. октобра 1810. године свечаним полагањем и освећењем темеља. Црква је освећена 1839. године на дан цара Константина и царице Јелене.

Храм је зидан и дограђиван у дужим и краћим размацима времена све до 1839. године, дакле пуних 29 година! Укупан износ опредељен за градњу цркве давне 1810. године био је 18.500 франака, а општина је за изградњу у готовом новцу спремила скоро 10.000 франака.

Храм Светог Великомученика Георгија је „темељна и чврста грађевина. Саграђена је сва од чврстог материјала (печене цигле)“. Храм је дугачак 30 метара а широк 11. Зидови до крова су високи 9,5 метара а торањ од земље до крста 36,7 метара. Кров је био покривен шиндром а 1892.године шиндра је замењена црепом. Звоник је био покривен лимом. Крст је био од лима а 1926. године замењен је бакарним. Нови крст је позлаћен. На торњу је остао простор за сат, којег је обећао поклонити гроф Киш. Храм је имао два звона. Са старе цркве је пренето једно звоно, а друго је купљено 1839. године у Темишвару. Треће звоно је купљено 1881. године.

Храм Светог Великомученика саграђен је у барокном стилу. Најстарија и најбоља очувана ствар јесте св. Јеванђеље пресвучено црквеним сомотом и оковано сребром, које је још и данас у употреби. На првим листовима истога налазе се чистим и читким рукописом забележени редови: „Ово св. Јеванђеље села Светог Ђурђа, цркве храма светог великомученика Георгија, купио Барбул Димитрије за цену од 24 франка за спомен својих мртвих и за здравље својих живих 1764. године при Господину Викетију, епископу темишварском...“

Rođen je 1923. godine u selu Ozriniću, kod Nikšića, u siromašnoj seljačkoj porodici. Njegovi roditelji su se kao kolonisti doselili u Banatsko Karađorđevo još dok je Obren bio dete. U Karađorđevu je završio osnovnu školu, nakon čega se bavio zemljoradnjom. Bio je aktivan u lokalnom ogranku „Seljačkog kola“.

Učesnik Narodnooslobodilačke borbe je od 1941. godine. Bio je član ustaničke desetine koja je sakupljala oružje i snabdevala Aleksandrovačko-karađorđevački partizanski odred.

Član Komunističke partije Jugoslavije postao je u jesen 1942. godine. Od leta 1944. učestvovao je u diverzantskim akcijama.

Izvršio je samoubistvo da ne bi živ pao u ruke neprijateljskim jedinicama oko Banatskog Karađorđeva 23. jula 1944. godine.

Ukazom predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita, 7. jula 1953. godine, proglašen je za narodnog heroja. Izvor: wikipedia. Foto: Tatjana Knežević.

Najbolji način za poznavanje torčanske tradicije je poznavanje običaja koji se prenose sa generacije na generaciju. Ovog puta smo odabrali jedan događaj karakterističan za selo Torak a verujemo i mnoga druga sela:

NEKAD

Uskrs je najveći hrišćanski praznik koji ima specifične običaje. Prvi dan Uskrsa se slavi u krugu porodice. Drugog dana Uskrsa se ide na groblje.

Svi ukućani ustaju rano da bi završili svoje obaveze: muškarci namiruju stoku i pripremaju se za odlazak u crkvu, a žene spremaju ručak i prave krofne koje se nose na groblje. Najstarija žena iz kuće stavlja u tkanu torbu jelo koje se nosi na groblje za pokoj duše: slani kolak, kobasicu, crvena jaja, kolače i krofne. Stavlja se još i flaša sa rakijom i jedna čašica a bokal sa vodom se nosi u ruci.

U Malom Torku se na groblje išlo nakon završetka službe u crkvi, oko podneva. Na groblju sveštenik služi službu praćen muškin crkvenim horom. Glavna služba se obavljala u crkvici koja je donacija deda Ilije. Zatim se išlo do krstova upokojenih sveštenika gde se služilo koljivo, a obilazili su se i spomenici onih koji su umrli mladi. U Velikom Torku se na groblje išlo popodne posle ručka, a glavna služba se služila u centru groblja, kod velikog drvenog krsta. Nakon glavne službe jelo koje je donešeno na groblje se stavljalo na dva velika stola pokraj tog krsta i bilo je osveštano.

DANAS

Ovaj lepi običaj se održao do danas skoro nepromenjen. Svi idu na groblje doterani, sveštenik služi službu na istim mestima, jedino su se malo promenila jela koja se nose na groblje za pokoj duše.

Foto: Žena svečano obučena za Uskrs

Recept: KROFNE

5 dl mleka

5 dl vode

50g kvasca

2 kašike šećera

1 kafena kašičica soli

1 žumance

9 supenih kašika ulja

1kg - 1,5 kg brašna

Mleko smlačiti da bude toplo, dodati šećer i kvasac i ostaviti da kisne oko 30-tak minuta. U pripremljenu masu dodati so, žumance i postepeno brašno i mesiti. Kad je već testo lepo umešeno dodati ulje i nastaviti mesiti. Kad je testo lepo , glatko ostaviti da odmara 30-tak minuta. Nakon toga, izvaditi na brašno posutu podlogu i rastanjiti oklagijom što tanje, oblik pravougaonika, otprilike debljine oko 2 cm. Pola pravougaonika poprskati ili lagano namazati hladnom vodom i preklopiti na pola. Opet pola tretirati vodom i opet drugom polovicom preklopiti i tako tri do četiri puta dok se testo ne smanji u veličini, ali postaje deblje. Tako ostaviti 10-15 minuta. Za to vreme pripremiti masnoću u kojoj će se krofne peći. Testo rastanjiti debljine oko 1 cm i vaditi okruglom modlom, slagati na stoljnjak ili čaršav. Peći u dubokoj masnoći i pečene posuti sitnim šećerom.

Više o tradiciji i kulturi Torka u publikaciji "Torak, kultura i tradicija iz ženskog ugla", Udruženja žena „Banaćanke-Torak“

Žitište je jedno od najstarijih naselja u ovom delu srednjeg Banata, u pisanim dokumentima prvi put se spominje 1319. godine pod imenom Begej Svetog Đurđa a ovaj podatak nalazi se u ugovoru o poklonu mađarskog kralja Roberta Kaštelana, Tomašu Kartanju i njegovom bratu Atili, kojim im je pripalo ovo naselje.

Begej Sveti Đurađ sa svojim svim varijantama naziv je zadržao do 1947. godine, kada je u skladu sa tadašnjim uverenjem i željom novodoseljenih stanovnika dobilo ime po žitnim poljima - ŽITIŠTE.

A upravo tih godina nastale su ove fotografije.
Prva fotografija (gore) nastala je u Žitištu (tada Begej Sveti Đurađ) 1944. godine a u pitanju je dan kada se komšiluk skuplja i kruni kukuruz kod porodice Stepanov.
Sledeća fotografija (dole) nastala je 1947. godine a u pitanju je kosidba žita u Begej Svetom Đurđu, sledeća pokazuje kakvi su traktori bili u to vreme (1945. godina) i poslednja fotografija koja je obeležila to vreme je takođe nastala u Žitištu koje ove godine obeležava veoma značajan jubilej.

(Mali i Veliki) Torak jedno je od niza prastarih rumunskih mesta u jugoslovenskom Banatu. Nalazi se na levoj obali Begeja, nekadašnjeg Timišela, na raskrsnici puteva koji vode do Zrenjanina prema Temišvaru i od Kikinde do Vršca.
Prvo dokumentovano svedočanstvo o postanku sela datira još iz daleke 1332. god. kada se Torak pominje na listama papske desetine, u kojima su zabeležena sva primanja tih godina sačuvana u Arhivu katoličke eparhije u Cenadu.

Najbolji način za poznavanje torčanske tradicije je poznavanje običaja koji se prenose sa generacije na generaciju. Ovog puta smo odabrali jedan događaj karakterističan za selo Torak a verujemo i mnoga druga sela:

POZIVANJE NA SVADBU

Nekad
Pripreme za svadbu su trajale više dana. Svadba je obavezno bila nedeljom. Petak je bio dan kada se pozivalo na pravljenje rezanaca za supu. Kod mladoženje, pozivala je mladoženjina majka i sestra ili najbliža rođaka, a kod mlade je pozivala sama mlada sa sestrom ili najbližom rođakom. U subotu su se pravili rezanci u šatoru koji je već bio postavljen od četvrtka, a tog istog dana popodne su mladi momci išli u pozivanje na svadbu. Išli su konjima i kočijama ili fijakerima koji su bili okićeni ćilimima i vezenim peškirima sa praporcima. Pozivali su na svadbu praćeni muzikom. Kada se završilo pravljenje rezanaca i pozivanje na svadbu, svi su odlazili kod mlade kući, proveli bi tamo sat ili dva, a zatim su mladoženja i njegovi gosti odlazili kod mladoženje gde se služila večera: ovčiji paprikaš, kuvani krompir i kiseli krastavčići.

Danas
U današnje vreme, retko koja familija poštuje ovaj običaj. Svadbu spremaju mladina i mladoženjina porodica zajedno, šalju se pozivnice za svadbu, ili ih mlada i mladoženja dele pozvanim gostima, a svadba se slavi u modernim restoranima.

Više o tradiciji i kulturi Torka u publikaciji "Torak, kultura i tradicija iz ženskog ugla", Udruženja žena „Banaćanke-Torak“

Žitište je jedno od najstarijih naselja u ovom delu srednjeg Banata, u pisanim dokumentima prvi put se spominje 1319. godine pod imenom Begej Svetog Đurđa a ovaj podatak nalazi se u ugovoru o poklonu mađarskog kralja Roberta Kaštelana, Tomašu Kartanju i njegovom bratu Atili, kojim im je pripalo ovo naselje.
Sam naziv Begej Svetog Đurđa javlja se kasnije u spisima i pisanim dokumentima u raznim varijantama: Bega Sveti Đurađ, Begej Sveti Đurađ, Sentđurađ, Šenđurađ, Sveti Đurađ, Begasentđerđ, Sent Georgen i Begej Sveti Đurđe.

Begej Sveti Đurađ sa svojim svim varijantama naziv je zadržao do 1947. godine, kada je u skladu sa tadašnjim uverenjem i željom novodoseljenih stanovnika dobilo ime po žitnim poljima - ŽITIŠTE.

Pogledajte još Žitištanskih značajnih datuma

1319. - Najstariji pisani dokument o naselju
1452. - Selo je napadnuto i opustošeno od braće Himfi
1660. - U katastigu Pećke patrijaršije obeleženo kao srpsko naselje pod turskom upravom
1723. - Na Mersijevoj karti je označeno kao nenaseljeno mesto
1724. - Grof Mersi je naselio selo Srbima i Rumunima
1728. - Počelo je kopanje kanala Begej
1740. - U naselju zabeleženo 18 domaćinstava
1751. - Počelo naseljavanje oko 1000 Srba graničara
1753. - Na kartama označeno kao srpsko naselje
1781. - Vlastelin Isak Kiš je kupio Sent Đurađ (porodica Kiš je vladala 108 godina)
1815. - Plemić Antal Kiš je podigao park
1839. - Završena je izgradnja i osvećena je Srpska pravoslavna crkva
1847. - Podignuta je u parku kula od kamena i pečene cigle nazvana „Dombačka“
1869. - Podignuta je prva školska zgrada
1899. - Opština je otkupila park od porodice Kiš i osnovano je društvo za očuvanje opštinskog parka
1910. - Otpočela sa radom šestogodišnja osnovna škola
1929. - Duga i hladna zima, led na Begeju debljine 1 m
1944. - 2. Oktobar - Dan oslobođenja od nemačke okupacije
1947. - 1. Juni - Begej Sveti Đurađ dobija novi naziv Žitište
1951. - Osnovna škola postaje osmogodišnja
1959. - Otvorena samoposluga „Velež“-a, treća po redu u tadašnjoj Jugoslaviji
1963. - Ukinuta pruga uskog koloseka („Ćira“)
1965. - U bioskopu „Borac“ prikazan film „Kozara“, 4 puta dnevno, preko 2500 gledalaca
1971. - Otvorena Robna kuća „Velež“
1986. - Otvorena nova školska zgrada

 Foto: Izgled Žitišta iz 1928. godine

Trgovinsko preduzeće "Velež" osnovano je davne 1956. godine. A odmah nakon toga, 1959. godine otvorena je samoposluga koja je bila prva prodavnica samouslužnog tipa u Srbiji i treća u tadašnjoj Jugoslaviji. Za to je trgovinsko preduzeće dobilo javno priznanje i pohvalu trgovinskih komora Jugoslavije.
 

U Žitištu je kasnije, 1971. godine, otvorena Robna kuća (na slici), dok su skoro u svakom mestu u opštini postojale prodavnice, gvožđare, knjižare, piljarnice u okviru "Velež"-a. Jednog momenta u tom preduzeću radilo je preko 250 ljudi a kao primer rasprostranjenosti i broja prodavnica daćemo da je 1990. godine "Velež" imao čak 43 prodavnice a od toga 6 u Žitištu!

Ideja o osnivanju Banatske kuće proistekla je 1997. godine u okviru Rumunskog društva (Fondacije) za etnografiju i folklor iz Vojvodine. U ime Fondacije predlog je dao Kosta Rošu, predsednik Fondacije. Nakon dve godine usvojena je odluka o osnivanju Muzeja, i 2002.godine u proleće počeli su radovi na izgradnji Etno kompleksa Banatska kuća koje je svečano otvoreno novembra iste godine.

Kuća je izgrađena pre skoro 130 godine, danas pretvorena u muzej sa izložbenim prostorom raspoređen u dve prostorije - veliku (gostinjsku) i malu sobu - dnevnu sobu, zatim trem i predvorje, konferencijsku salu. Stalni izložbeni prostor se sastoji od: autentičnh fotografija tradicionalne praznične nošnje Rumuna iz Vojvodine. Takođe, ovde je predstavljena etnografska kolekcija, predmeti: stari nameštaj, pokućstvo, narodna nošnja, tkanina, slike umetnika naive.

Nadstrešnicom Banatska kuća je odvojena od pomoćnih prostorija namenjenih za smeštaj tradicionalnih poljoprivredrednih alata i mašina.

U okviru Banatske kuće nalazi se i Crkva brvnara - jedina rumunska crkva izgrađena od drveta u srpskom Banatu.

Inače, Fondacija za etnografiju i folklor iz Vojvodine i dalje tradicionalno organizuje Praznik zimskih običaja u Torku i Simpozijum "Banat - istorija i multikulturalnost"- ove godine održava se u Zrenjaninu u junu mesecu, a takođe organizuju se i tematske izložbe, folklorne manifestacije, izložbe slikara…

Školstvo u Žitištu ima dugu tradiciju, najstariji pisani spomen je zabeleška učitelja Jakova Subića od 22. marta 1793. godine, i tada je škola bila smeštena u istoj zgradi u kojoj je i crkva u neposrednoj blizini sadašnje benzinske stanice. Pomeranje sela bliže kanalu Begeja i gradnjom nove crkve podignuta je nova školska zgrada od naboja koja je služila do 1869. godine. Sledeća je opet bila od naboja ali pored učionice imala je i jedan učiteljski stan. Do 1889. godine srpska škola je bila mešovita sa četiri razreda a tada je otvorena i druga tzv. ženska škola. Početkom XX veka postoji i evidencija o broju učenika, 1900. godine nastavu je pohađalo 205 učenika a narednih 10 godina u proseku 190 učenika.

Od 1910. godine škola je imala šest razreda, u periodu između dva rata postojala su šest razreda - tri sprska i tri nemačka.

Akcije na uređenju stare škole i uređenje školskog dvorišta polovinom šezdesetih godina

1951. godine osnovna škola u Žitištu pretvorena je u osmoletku. Otvoreno je 13 odeljenja sa 587 učenika. Tada se osnivaju sekcije - crtačka, tehnička, dramska, fiskulturna a kasnije i muzička, folklorna, horska i dr. Organizovane su razne akcije: uređenje mesta, parka, gajenja svilene bube, uništavanja dudovca, sakupljanje semena bagrema, puževa, sakupljanje lekovitog bilja, kamilice, bulke a kasnije i sakupljanje hartije, boca, kopanje kukuruza itd. Redovno na kraju školske godine organizovane su izložbe đačkih radova, fiskulturni javni čas i priredba. Davani su sledeći komadi: Pepeljuga, Patuljci, Žive lutke, Šegrt Hlapić, Školski nadzornik...

Od 1968. godine škola dobija naziv "dr Ivan Ribar".

Skupština opštine Žitište je 1. septembra 1993. godine donela odluku o osnovanju osnovne škole "Sveti Sava" u Žitištu sa izdvojenim odeljenjima u Ravnom Topolovcu, Torku i Banatskom Dvoru. Nastava u osnovnoj školi "Sveti Sava" u Žitištu odvija se u zgradi otvorenoj na Dan oslobođenja Žitišta 02.10.1986.godine.